Home / Tekst / Mesija Isus Hrist / ISTORIJSKE BELEŠKE O RASPRAVI O TROJSTVU

ISTORIJSKE BELEŠKE O RASPRAVI O TROJSTVU

Pogled na hrišćanstvo sa stanovišta Trojstva nastalo je mnogo godina nakon nestanka Isusa, neka je mir nad njim. Bez sumnje, ono nije bilo praktikovano od strane Isusa, neka je mir nad njim, niti od bilo kog drugog poslanika. Zapravo, istinski sledbenici Isusa nastavili su da potvrđuju verovanje u Jednog Boga sve do 90. g.

Verovanje u Jednog Boga prikazano je u delu “Pastir iz Hermasa”, napisanom u tom periodu i koje se poštovalo kao knjiga otkrivenja ranih hrišćana. Osim što je propisalo verovanje u Jednog Boga, ovo sveto pismo sadrži i ostale srodne zapovedi o iskrenosti, istinitosti, čistoći, strpljenju, poštenju, pobožnosti i samokontroli. Određenije, prva od ovih zapovesti glasi:

“Pre svega, veruj da je Bog jedan, i da je On stvorio sve stvari i uredio ih od, nečega što pre nije postojalo, učinio da sve stvari nastanu, i On sadrži sve stvari, ali je On sam nesadrživ. Veruj Mu zato i boj Ga se, i bojeći se Njega održavaj samokontrolu. Drži se ove zapovedi i udaljićeš od sebe svu zlokobnost, činićeš sve sa čestitošću i živećeš za Boga ako se pridržavaš ove zapovedi.[1]

Ubeđenje Apostolske crkve:

“Ja verujem u Boga (Oca) Svemogućeg” bilo je poznato ranim hrišćanima 120. godine. Reč Otac je, zapravo, dodata ovom tekstu između 180. i 210. godine. Jedan broj vođa Apostolske crkve osudilo je ovu inovaciju, jer im je bilo neprihvatljivo uvoditi nove ideje u izvorna Isusova, neka je mir nad njim, učenja.

Jedan od ranijih prvaka Apostolske crkve bio je Iraneus, koji je nasledio biskupa Pontiusa iz Liona 177.god., nakon što je ovaj brutalno ubijen. Godine 190., Iraneus piše Papi Viktoru da obustavi masakre nad hrišćanima koji se ne slažu sa doktrinom koju zagovara Crkva Pavla koja je bila podržavana od strane Rimljana. Iraneus je verovao u Jednog Boga i podržavao je doktrinu o Isusu, neka je mir nad njim, kao čoveku, a ne Bogu.

Iraneus i ostali rani Unitarijanci (hršćani koji su verovali u Jednog Boga) užasavali su se Trinitarističke dogme, koja je odstupala od prvobitnog Isusovog, neka je mir nad njim, učenja. Sve do 200.god., reč “Trojstvo” (koje je danas nukleus hrišćanskog načela) nije uopšte bila poznata Crkvi. “Trojstvo” je dobijeno od latinske reči “Trinitas”, koja je po prvi put korišćena od strane Tertulijana, 200.god., kako bi objasnio na Latinskom čudnu doktrinu Crkve Pavla. Sam Tertulijan je pripadao Afričkoj Crkvi. On je verovao u Jednog Boga i poistovetio je Isusa, neka je mir nad njim, sa jevrejskim Mesijom. On se suprotstavljao Papi Kalistu zbog podučavanja da se i najveći greh može oprostiti nakon pravilnog (kanonskog) pokajanja. Tertulijan je bio jedan od onih koji je otvorio put za doktrinu spasa, barem delimično “čineći dobra dela”.[2]

Svakako, oni koji su pripadali Apostolskoj crkvi prihvatili su jasno značenje reči koje je Isus, neka je mir nad njim, govorio kao što je oličeno u ranijim svetim pismima. Bez pribegavanja misterioznim dogmama, oni su nastavili da podržavaju onaj deo verovanja “Verujem u Boga Svemogućeg” sve do 250. god.

U svom pokušaju da opovrgne Trojstvo u hrišćanstvu, Lectanius (320.god.) i Euzebije iz Nikomedije napisali su “Hristos nas uči da zovemo njegovog Oca Istinskim Bogom i da se Njemu molimo”.

Ovi rani Unitarijanci bili su dovoljno hrabri da izlože svoja viđenja kako bi opovrgnuli dogmu Trojstva, uprkos kampanji proganjanja provedenoj protiv njih. Istinski vođa bio je Arije, koji se 318. god u svom poznatom stilu suprotstavio Pavlovom viđenju da je Isus, neka je mir nad njim, bio “Sin Božji” i da je “božanskog bića i jednako Večan kao i njegov Otac”. Jedan od argumenata koji je zagovarao Arije bio je: “Ako je Isus zaista bio Sin Božji, onda sledi da je otac morao da egzistira pre sina. Odatle sledi da je postojao period kada sin (Isus) nije postojao. Dalje sledi da je sin biće koje se sastoji od esencije koja nije oduvek postojala. Pošto je Bog u biti Večan i Besmrtan, Isus ne može biti od iste esencije kao i Bog”.

Godine 321., Arije se javno suprostavio biskupu Aleksandru, vesniku Crkve Pavla. U opovrgavanju verovanja u Trojstvo, Arije je dokazivao da je “Bog samo Jedan… Bog je sam nerođen, Bog je nepromenljiv i Njegov je izgled skriven u večnoj tajanstvenosti od očiju svakog drugog bića”.   Četiri godine kasnije, 325., car Konstantin je sazvao Prvi generalni Sabor u Nikeji, turskom gradiću u severozapadnom delu Bliskog istoka, danas nazvanom Iznik. Ovom Saboru prisustvovalo je 318 biskupa – od Španije do Persije.   Car Konstantin je navodno ciljao na pomirenje između samih biskupa (naročito Arija i Aleksandra) koji su bili umešani u naučnu raspravu oko Trojstva. Biskup Aleksandar, međutim, nije mogao prisustvovati ovom uticajnom Saboru, pa je poslao Atanazija da predstavlja njega i Crkvu Pavla. Iako je Sabor odobrio verovanje u Trojstvo, struje naklonjene Ariju nastavile su svoja Unitarijanska delovanja.

Godine 330., car Teodozije iz Rima načinio je ortodoksnu veru (katolička vera bazirana na Trojstvu) obaveznu za sve i proglasio ju je državnom religijom.   Do 381. god., Sabor u Konstantinopolju, Drugi generalni Sabor, kome je prisustvovalo 186 biskupa, donelo je i konačnu odluku vezanu za Tri Osobe u Jednom Bogu. Snažno se izrazivši, ovaj Sabor je potvrdio božanstvo Svetog Duha.  Sve do 383. god., Teodozije je pretio da će strogo kazniti sve one koji ne budu verovali u Trojstvo. Ova pretnja, međutim, nije rezultirala u potpunoj destrukciji načela Arijevog viđenja hrišćanstva; oni su preživeli i još su temelj verovanja mnogih Unitarijanskih hrišćana. U šesnaestom veku, L.F.M.Sozini izazvao je Džona Kelvina (vođu Protestantskih reformatora u Švajcarskoj) na temu Trojstva. Sozini je negirao božanstvo Isusa i odbacio je dogme o ‘Izvornom grehu’ i ‘Pokajanju’.

Još jedan izraziti kritičar Trojstva tokom šesnaestog veka bio je Mihael Servetus, koga mnogi prihvataju kao osnivača modernog Unitarijanizma.   On je živio u vremenu kada je Rimokatolička crkva bila u haosu. Takva situacija uslovljavala je pojavljivanju Protestantskih reformista kao što su Martin Luter i Džon Kelvin. Servetus je, međutim, zaključio da reformistički pogledi na hrišćanstvo fundamentalno odstupaju od učenja Isusa, neka je mir nad njim, a posebno onaj deo koji se odnosi na verovanje u Jednog Boga. Tako je on, 1553. god. objavio knjigu pod naslovom “Greške u Trojstvu” u kojoj navodi:”Filozofi su izmislili treće, posebno biće, istinski različito od prethodna dva, kojeg su zvali Treća Osoba ili Sveti duh; tri bića u jednoj prirodi…Priznavajući odatle ove tri, kako su ih po tadašnjoj modi zvali OSOBE, oni slobodno priznaju i pluralitet osoba, pluralitet bića, pluralitet esencija, pluralitet supstanci i uzimajući strogo u obzir reč “Bog”, oni će imati i pluralitet bogova”.  Zbog svog neumoljivog verovanja u Boga, Servetus biva zatvoren u Ženevi na osnovu optužbe za heres. Nakon toga, ubijen je sporom smrću spaljivanjem na lomači. Jedan od njegovih pristalica, Kastel, izrazio je svoje osećaje, navedeno je, u melanholičnom tonu: “Spaljivanjem čoveka ne može se dokazati doktrina”.

U šesnaestom veku, Džon Bidl (vođa Unitarijanaca u Engleskoj) objavio je brošuru i naslovio ju je sa: “Dvanaest argumenata za odbacivanje božanstva Svetog duha”. Godine 1645., Bidl biva zatvoren zbog svojih Unitarijanskih pogleda na hrišćanstvo. Kasnije je bio pozvan pred Parlament gde je on ponovo čvrsto porekao božanstvo Svetog Duha.

Godine 1648., objavljen je “opasan proglas”, u kome je navedeno: “Ako iko bude osporavao Trojstvo ili božanstvo Isusa, ili božanstvo Svetog Duha, biće pogubljen bez povlastica sveštenstva”.

U današnjem modernom svetu, oni koji se drže doktrine Trojstva identifikuju sebe kao hrišćane uglavnom zato da bi ugasili svoju žeđ za religijom. Mnogi od njih ne poriču misterioznu prirodu Trojstva, koja je lišena ljudske logike i naučnog objašnjenja. Ovo proizilazi iz čvrste činjenice da je Trojstvo Atanazijevo delo. Drugim rečima, to je bila ljudska inovacija najgore vrste, koja je ništa drugo do vređanje Boga i Njegovih Unitarijanskih (jedinstvenih) atributa. Nažalost, većina hrišćana nisu ni svesni da je takva misteriozna doktrina bila predmet rasprava dugi niz vekova, pogotovo tokom vladavine cara Konstantina. Mnogi hrišćani znaju samo da je Konstantin bio “heroj”. Ali, neka bude poznata činjenica da je Konstantin, uprkos svemu, uglavnom zbog političkih igara i malverzacija, bio jedan od onih koji je odigrao svoju ulogu u kontroverziji Trojstva. Kao činjenicu treba navesti da su mnogi rimski carevi i ključne verske figure u hrišćanstvu, posebno tokom četvrtog veka, bili umešani u krizu Trojstva na jedan ili drugi način.

[1] E. J. Goodspeed, The Apostolic Fathers, 1950.;

[2] A.M.Renwick, The Story of the Church (Priča o Crkvi), Bristol: Inter- Varisity Press, 1977.,str. 41.


Odlomak iz knjige: “Konačno rešenje Trojstva”.

Pogledaj takođe

Čovek koji je pozajmio hiljadu zlatnika

Prenosi se od Ebu Hurejre, r.a., da je Poslanik Muhammed, sallallahu alejhi ve selem, spomenuo …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *