Home / Tekst / Analiza religija / Islamski doprinos svetskoj civilizaciji

Islamski doprinos svetskoj civilizaciji

Takozvano ‘Zlatno doba islama’ period je od otprilike prvih pola milenijuma nakon Poslanika Muhameda i obuhvata doba Omejadskog i Abasidskog kalifata, kada su živeli i stvarali takvi učenjaci kao što su bili Avicena, Gebel, al-Razi, Alhazen, Algoritmi i drugi. Njihovo delo i dan-danas živi, a da je toga malo ko svestan

Velika dzamija u Kairuanu, Tunis, sagradjena u 7. veku, svoj sadasnji oblik dobila je u 9. veku

Velika džamija u Keruanu, poznata i kao Ukbetova džamija, nalazi se u Tunisu i jedna je od najstarijih na svetu. Njenu gradnju je naložio Ukbe ibn Nafija još 670. godine, a sadašnji izgled je dobila u 9. veku. 

Prvi milenijum posle Poslanika Muhameda svedoči o ogromnom doprinosu islamske civilizacije svetskoj nauci čiji se odjeci mogu osetiti i dan danas, a da je toga malo ko svestan.

Iako nije sve još uvek u potpunosti jasno, zato što postoje mnogi drevni rukopisi koji još uvek čekaju da budu proučeni, zna se da je muslimanska radoznalost vezana za nauku počela barem 661. godine kada su Arapi preuzeli kontrolu nad starijom sasanidskom Gondišpurskom akademijom na teritoriji današnjeg Irana.

Upravo je na ovom mestu sa sirijskog jezika na arapski preveden zbornik od pedeset knjiga sa odlukama i mišljenjima starim rimskih pravnika koji su prethodno kompilirani po naređenju cara Justinijana I; ovo se smatra prvim naučnim delom na arapskom jeziku.

Premda o vremenu Omejadskog kalifata (661-750) nema previše podataka sa ovim u vezi, o periodu Abasida (750-1258) i onih Omejada koji su nastavili da vladaju delovima Iberijskog poluostrva do kraja 15. veka ima više nego dovoljno.

Smena mesečevih mena, ilustracija al-Birunija iz ranog 11. veka. Foto: Wikimedia Commons/Seyyed Hossein Nasr

Smena mesečevih mena, ilustracija al-Birunija iz ranog 11. veka. 

Već za vreme drugog abasidskog kalifa gorepomenuta akademija je udvostručila svoju istraživačku aktivnost, a nedugo potom počeli su da niču i drugi veliki akademski centri poput Doma mudrosti u Bagdadu koji je osnovao kalif Abu Džafar al-Mamun, verovatno 833.

Upravo su putem napora tih ranih islamskih ustanova najopsežniji delovi grčke naučne zaostavštine prevedeni na arapski, čime su postavljeni temeljni uslovi da se to znanje nadograđuje, obogaćuje, produbljuje i uveličava. Postoje dela eminentnih starogrčkih učenjaka koja su izgubljena u originalnoj formi i koja su preživela samo u svojim arapskim prevodima, a postoje i dela koja danas znamo po arapskim imenima, kao što je recimo “Almagest” Klaudija Ptolomeja.

U ovom tekstu ćemo se nakratko osvrnuti na najbitnija imena islamske nauke koja su značajno doprinela razvoja svetu; zahvaljujući nekima od njih, koji su živeli čak i u prvom milenijumu, vi danas imate mogućnost da čitate ovaj tekst na svom računaru.

Džabir ibn Hajan na evropskom portretu iz 15. veka. Foto: Wikimedia Commons/Halfdan

Džabir ibn Hajan na evropskom portretu iz 15. veka. 

Džabir ibn Hajan koji je živeo početkom 9. veka smatra se ocem alhemije (neobične prethodnice hemije), a za dvor Haruna al-Rašida napisao je niz originalnih naučnih traktata baziranih na praktičnim eksperimentima. Pripisuje mu se i doprinos na poljima medicine, biologije, astronomije i filozofije.

U Evropi, gde je bio poznat kao Geber (u pitanju je latinsko renderovanje njegovog imena), je bio izuzetno cenjen. Već je u 12. veku njegova Knjiga o alhemiji (Kitab al-Kimja) prevedna na latinski, a brojni evropski alhemičari su koristili njegovo ime da bi dali kredibilitet sopstvenim delima; danas se ti “latinski Geberi” nazivaju i Pseudo-Geberi.

Muhamed al-Horezmi, koji je živeo sredinom 9. veka, proslavljeni je matematičar, astronom i geograf iz Doma mudrosti koji je zaslužan za uvođenje velikog broja matematičkih koncepata sa Istoka u Evropu.

Biblioteka u islamskom svetu, ilustracija iz 13. stoleća. Foto: Wikimedia Commons/Zereshk

Biblioteka u islamskom svetu, ilustracija iz 13. stoleća.

Nećete verovati, ali svaki put kada izgovorite reči kao što su “algorizam” i “algoritam” vi sazivate ovog persijskog učenjaka, zato što su ti pojmovi nastali iz evropske verzije njegovog imena: naime, na Zapadu su ga zvali Algoritmi. Algebra, termin koji dolazi od arapske reči “al-džabur”, kao i korišćenje arapskih brojeva u celom današnjem svetu njegov su trajni legat globalnoj civilizaciji.

Jakub ibn Isak al-Kindi (Evropljanima poznat kao Alkindus) živeo je krajem 9. stoleća. Počeo je isprva da prevodi filozofska i naučna dela Starih Grka na arapski, ali je vrlo brzo napredovao i počeo da piše sopstvene originalne traktate na čitav niz tema. Veruje se da je napisao preko 260 knjiga, mahom o geometriji, fizici i filozofiji. Uticaj koji je ostvario na zapadnoevropske sholastičare u srednjem veku je bio ogroman; na toj listi su i takva imena kao što je recimo Rodžer Bejkon.

Muhamed al-Razi iz prve polovine 10. veka jedan je od najistaknutijih lekara takozvanog Zlatnog doba islama. Prvi je priredio sumpornu kiselu, te otkrio jedinjenja i hemijske spojeve kao što su alkohol i kerozin, a specifične težine ispitivao je hidrostatičkom vagom. Bavio se i alhemijom i napisao je bitna dela i na tom polju, i to odbacujući mistiku i okultizam, čime je dao ogroman doprinos razvoju hemije.

Muhamed al-Razi na savremenom crtežu. Foto: Wikimedia Commons/Jacopo188

Muhamed al-Razi na savremenom crtežu. 

Vodeći arapski učenjaci su na polju srednjevekovne stomatologije prvi naglašavali i propovedali čišćenje usta bistrom vodom i lekovitim smesama; još za vreme kalifa Haruna al-Rašida bila je Arapima poznata procedura punjenja trulih zuba zlatnom folijom. Sam al-Razi je koristio opijum da pacijentima ublaži zubobolju.

Njegove knjige o velikim i malim boginjama prevedene su bile na latinski, a potom i na žive evropske jezike. Engleska verzija, primera radi, štampana je četrdeset puta u periodu 1498-1886. Njegovo kapitalno delo “Kitab al-Havi” (Sveopšta knjiga) imala je nesaglediv uticaj na napredak u evropskoj medicini gde je bila poznata kao “Continens”.

Sve do prve polovine 19. veka oftamološki traktati Amara ibn Alija iz Mosula (koji je živeo u 11. veku) bili su najveći autoritet što se tiče lečenja očnih oboljenja u Evropi, a njegove publikacije su bile komplementarne sa delom Ibn al-Haitama (u Evropi poznatog kao Alhazen) koji je napisao fundamente optike.

Crtež oka po islamskom učenjaku Hunajnu ibn Išaku, sa njegovog rukopisa iz 1200. godine. Foto: Wikimedia Commons/Zereshk

Crtež oka po islamskom učenjaku Hunajnu ibn Išaku, sa njegovog rukopisa iz 1200. godine.

Bejkon, Da Vinči i Kepler samo su neki od mnogih velikana koji su svoja dela bazirali na latinskom prevodu Alhazenove knjige “Optica Thesaurus”. (Uzgred, tolika je bila Alhazenova slava u srednjem veku da su ga Evropljani nazivali “Ptolomej Drugi”, ili jednostavno “Fizičar”, kao što su Aristotela prosto nazivali “Filozof”).

Abu Ali al-Husein ibn Sina (koga ćemo u nastavku zvati Avicena, kao što je poznat u našem, evropskom delu sveta), koji je umro 1037. godine, uveo je sistematizaciju medicinske nauke u svom“Kanonu medicine” koji je do druge polovine 17. veka bio standard na evropskim univerzitetima.

Avicena, inače persijski filozof i naučnik, dao je nesaglediv doprinos razvoju sveta bavljenjem medicinom, alhemijom, astronomijom, psihologijom, etikom, politikom, teologijom, metafizikom, fizikom, logikom, matematikom i poezijom. Avicenizam je njegova neoplatonistička verzija aristotelizma koja je na evropsku srednjevekovnu filozofiju ostavila trajni trag.

Avicenina grobnica u njegovom mauzoleju, u iranskom gradu Hamadanu. Foto: Wikimedia Commons/Nick Taylor

Avicenina grobnica u njegovom mauzoleju, u iranskom gradu Hamadanu. 

Abu Rajhan Muhamed ibn Ahmed al-Biruni (na latinskom: Alberonius) koji je takođe delovao u prvoj polovini 11. veka bio je prirodnjak i fizičar koji je sarađivao sa Avicenom, sa kojim se u nekim stvarima razmimoilazio a u drugima slagao.

Recimo, slagali su se da je Alhazenova teorija, suprotna od ranije grčke, zapravo tačna: “Nije zrak ono što napušta oko i susreće se sa objektom koji potom stvara viziju. Zapravo je oblik posmatranog objekta taj koji ulazi u oko i prenosi se kroz njegovo providno telo”.

Abu al-Kasim al-Zahravi (latinski: Abulkasis; živeo u prvoj polovini 11. stoleća) napisao je izuzetno uticajnu knjigu o hirurgiji, “Al-Tasrif”, koje je prevedeno na latinski i tako dalo nemerljiv doprinos razvoju hirurgije; njegovi instrumenti i procedure masovno su korišćeni u srednjevekovnoj Evropi i predstavljaju osnovu savremenom razvoju na ovom polju. Ovaj je učenjak takođe naglašavao i važnost ranog prepoznavanja i lečenja paradentoze.

Skulptura Ibn al-Bajtaru u njegovoj rodnoj Malagi, u Španiji. Foto: Wikimedia Commons/Keke999

Skulptura Ibn al-Bajtaru u njegovoj rodnoj Malagi, u Španiji. 

Ibn al-Bajtar al-Malaki, što znači “iz Malage”, koji je preminuo 1248. godine, najviše se pamti po svom doprinosu na polju rane farmakologije.

Njegova botaničarska knjiga “Zbirka prostih lekova” opisuje oko hiljadu i po različitih biljaka sa poznatim lekovitim svojstvima, uključujući i mnoge koje je sam prikupio na istraživačkim putovanjima od rodne Španije do Sirije; sve do duboko u 19. vek bili su njegovi traktati čitani i proučavani.

Ibn al-Hatibova (umro 1347. godine) dela o bubonskoj kugi prevođena su na latinski i bila su korišćena od 14. do 16. veka, a karakteristično je za njega to što je daleko više od ranijih grčkih spisa na tu temu naglašavao zaraznu prirode “crne smrti”.

Palata Alhambra u španskoj Granadi, sagrađena od strane Mavra tokom njihove vlasti na Iberijskom poluostrvu. Foto: Wikimedia Commons/bernjan

Palata Alhambra u španskoj Granadi, sagrađena od strane Mavra tokom njihove vlasti na Iberijskom poluostrvu. 

Inače, prve bolnice su u Bagdadu osnovane u 9. stoleću, dok su pokretne klinike nastale u 11. Dispanzerska odeljenja za muškarce i žene su nastala takođe u tom periodu. Botaničke bašte sa lekovitim biljem su postojale u bolničkom krugu u Kadizu, u današnjoj Španiji.

U vreme sultana Jakuba ibn al-Mensura, u 12. stoleću, i Almohadskog kalifata u Magrebu i na Iberijskom poluostrvu, uspostavljen je sistem državnog vlasništva nad bolnicama kao i sistem besplatne opšte zdravstvene nege, dok su siromašniji pacijenti dobijali pozamašne svote novca nakon izlaska iz bolnice za čitav period svog lečenja, sve dok ponovo ne bi bili sposobni za rad.

U toj epohi islam je svetu podario i jednu od prvih zabeleženih lekarki koja je identifikovana kao unuka Abda al-Malika ibn Zuhra (poznatog na Zapadu kao Avenzoar), koji je takođe bio čuven medicinar.

"Tabula Rogeriana", karta sveta koju je izradio Muhamed al-Idrisi, svet prikazuje naopačke. Foto: Wikimedia Commons/PHGCOM

“Tabula Rogeriana”, karta sveta koju je izradio Muhamed al-Idrisi, svet prikazuje naopačke. 

Tu je dakako i veliki Muhamed al-Idrisi, kartograf i geograf sa dvora kralja Ruđera II od Sicilije, koji je napisao delo “Razonoda onima koji čeznu da obiđu svet” u kojoj se pored knjige pod nazivom “Geografije” nalazi i velika karta tada poznatog sveta koja se naziva i “Tabula Rogeriana”.

Poznata je po tome što je svet iz naše perspektive obrnut naopačke; naime, jug je gore a sever dole.

Pomenimo za kraj još jednu zanimljivost: Ginisova knjiga rekorda priznaje Univerzitet al-Karauni u Fesu u Maroku, osnovan 859. godine, za najstariji svetski univerzitet koji kontinuirano postoji do današnjeg dana, i za prvi koji je izdavao diplome.

Izvor: https://www.telegraf.rs/zanimljivosti/1724221-islamski-doprinos-nauci-svaki-put-kad-neki-zlotvor-napise-koliko-bi-imigranata-pobio-pise-njihovim-brojevima-foto

Pogledaj takođe

Odgovornost – obavezna vrlina!

    Poslanik Muhammed, mir nad njim, je ljudima dao odgovornosti shodno njihovom stanju i …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *