Home / Tekst / 16. Odlomak iz knjige “Muhammed” svetski priznatog pisca Lav Nikolajevič Tolstoj

16. Odlomak iz knjige “Muhammed” svetski priznatog pisca Lav Nikolajevič Tolstoj

TREĆE POGLAVLJE
TOLSTOJEVE ISPOVESTI

Verovanje u Boga
Kršten sam u hrišćanskoj pravoslavnoj crkvi i kao dete odgajan prema svim pravilima ovog pravca. Kako u detinjstvu, tako sam i u svojim mladalačkim godinama još uvek bio vezan za ovo učenje. Međutim, sa svojih osamnaest godina, kad sam nakon dve godine napustio studije na univerzitetu, u meni više nije bilo traga ikakvom verovanju u bilo šta čemu su me podučavali. Ako bi trebalo da sudim prema doživljajima i uspomenama iz prošlosti, ja se, zapravo, ne bih smatrao nekim posebno velikim vernikom. Uprkos tome, poštovao sam uverenja ljudi u svojoj okolini i verovao u ono čemu su me poučavali. To, ustvari, i nije bilo baš srčano verovanje.
Kakvo god bilo moje razilaženje sa verskim uverenjima, u periodima koja su prošla mešu ljudima koji su pripadali kulturnom i aristokratskom sloju, pa i sad kakvo god da bilo dalje, ono je takvo kakvo je. Verujem da je ista situacija kod dosta ljudi. To je ono da, kako živi većina ljudi u našem okruženju, tako živimo i sami kao pojedinci.
Veliki deo čovečanstva živi prema načelima koja nemaju ništa zajedničko sa temeljima verovanja, čak su i posve suprotni njima. U našem načinu života nema puno mesta za verska učenja; niti nailazimo na njih u našim relacijama sa drugim ljudima, niti imamo veze s njima u našem privatnom životu. Na bilo kom mestu, verske principe uzimamo kao nešto daleko od života, nevezano za njega. Da se pojave ne znam gde pred nama, gledali bismo na to kao na nešto strano, nešto što život dubinski ne zanima.
Da li je neki čovek vernik ili nije, kako u stara vremena, tako i danas, veoma je teško razumeti iz života i postupaka tog čoveka. Verovanje, bilo danas ili nekad davno, uvek se nastojalo nametnuti pritiskom izvana, pa ljudi, osećajući u njemu beskrajnu sigurnost, nisu morali da mu daju posebno mesto u svojim životima. Verovanje je, pod uticajem životnih okolnosti koje preokreću temelje znanja i uverenja, u sazrevanju ili već sazrelo.
Veliki deo ljudi veruje da je bez greške i da i dalje sledi iste doktrine kojima je podučavan u detinjstvu; ali ne, on je, zapravo, odavno već izgubio takva učenja, takvo verovanje.
Mislim da je ova situacija kod većine ljudi ista. Ja, svakako, govorim o ljudima koji su obrazovani poput nas, to jest ljudima koji stoje otvoreno spram sebe; ne mislim na ljude koji veru koju ispovedaju uzimaju kao sredstvo u svrhu svojih ovozemaljskih ciljeva. Zapravo, takvi ljudi su pravi nevernici; jer, za njih je vera sredstvo da bi postigli bilo koji cilj u ovom životu. Nema sumnje da to ni u kom slučaju nije vera. Neki ljudi su odavno već buktinjom znanja i života obrisali i pomeli ostatke tog truhlog zdanja, ali neki to još nisu ni opazili.
Da, verovao sam u Boga; ako treba bolje da kažem, nisam poricao da postoji Bog, ali u kakvog Boga sam verovao, to je ono što ne bih mogao da objasnim.
Što se mene tiče, ja sam u svojim tekstovima podučavao druge ljude u onom za šta sam smatrao da je istina, u istinskoj spoznaji do koje sam dopreo.
Dakle, ljudima sam objašnjavao da treba da se živi onako kako sam to i sam radio, tumačio sam da je porodica mesto u kojem čovek najspokojnije živi. Tako je tekao i moj život. Ali, nakon pet godina ovakvog života susreo sam se sa nečim čudnim. U nekim trenucima bi se iznenada moj um našao obavijen sumnjama. Činilo mi se kao da moj život u tim trenucima stoji, kao da vreme ne prolazi. Sam sam se sebi činio kao da ne znam kako da živim, šta treba da uradim. Izgubio sam ravnotežu i pao u melanholiju. Ipak, ovo stanje nije dugo trajalo. Tu gde je moj život zastao, sad je nastavio opet kao i pre, ali su momenti sumnji počeli sve češće i u sve težoj formi da mi se iznova dešavaju. U trenucima kad bi moj život ovako zastao, uvek su se ponavljala ista pitanja:
Zašto? Dobro, a šta će sutra biti?
U početku sam mislio da su ovo besmislena, beznačajna pitanja. Smatrao sam da su odgovori na njih jasni, da postoje i da ću ja lako doći do njih. Pre svega, mislio sam da će sa odgovorima na ova pitanja nestati i problem koji mi se dešavao. Međutim, nisam imao vremena da se bavim ovim. Ako budem hteo jednom, razmišljao sam, ja mogu da nađem odgovore na ova pitanja. Ali postepeno, pitanja su dolazila sve češće i u sve većem broju; povrh svega, to su bila pitanja na koja je bilo jako teško da se nađe odgovor. Isto poput tačke koja neprestano pada na istom mestu, ova pitanja bez odgovora su se skupljala kao fleka i rasla su sve više. Kako izgleda čovek bolestan od neke unutrašnje bolesti, tako sam izgledao i ja. Prvo se pojavljuju mali znaci na koje bolesnik ne obraća pažnju, onda se ti znaci sve češće ponavljaju i onda se vremenom zapadne u takvo stanje da je nemoguće da se spasi. Postepeno je bol veća i bolesnik nema više vremena da razmišlja. Tada primećuje da su stvari kojima nije pridavao značaja dok je bio zdrav, zapravo, najvažnije stvari u njegovom životu: to jest, smrt.
Moj život kao da je stao: samo sam disao, jeo, pio i spavao. Nisam mogao ni da govorim o tom kako živim, jer nisam ni imao nikakve želje da otvorim dušu i da napojim um. Jako sam dobro znao da i kad bih to želeo, ostvario je ili ne, opet se na kraju ne bi ništa promenilo.
Nastavljao sam da živim, ali je to bilo tek nastavljanje sa životnim funkcijama. Stigao sam na ivicu provalije i video sam dobro da ispred mene nema ništa osim ništavila. Nisam mogao da ostanem tu dokle sam stigao, ali isto tako nisam mogao ni da zatvorim oči pa da ne vidim kako ispred mene stoji samo stvarnost i patnja. Moj život je bio sušta zapuštenost.  Ko ne zna onu istočnjačku priču o zverima na koje nailazi putnik u pustinji! Putnik se, da bi se spasio od zveri, baca u neki presušeni bunar. U tom trenutku vidi na dnu bunara aždaju kako otvorenih čeljusti čeka da ga proguta. Jadni čovek, nije se usućivao da se uspe gore da ne bi bio raskomadan od zveri, nije mogao da se baci na dno da ne bi bio progutan od aždaje, uhvatio se za neku grančicu izraslu na zidu bunara i očajnički se držao za nju. Nedugo zatim ruke su počele da mu otkazuju i on je shvatio da će da ga zadesi jedna od te dve nesreće, ali se on i dalje držao za granu. Baš tada čovek je opazio nekoliko miševa kako su obilazili oko grane za koju se držao i kako su počeli da je grickaju. Grana bi pukla, a on bi pao direktno u čeljust one zveri na dnu. Videvši to, putnik je shvatio da više nema nade za spas. Dok je u očaju razgledao okolo, video je kapljice slatke smole po lišću na grani; čovek je isplazio jezik i počeo je da ih liže. Eto, ja sam bio baš poput tog putnika; iako sam znao da neman smrti
mene neizbežno čeka, da je spremna da me raskomada, poslednjom nadom sam se držao za grane života, ne shvatajući nikako kako je moj um dopao do ovih jada. Probao sam da liznem med koji mi je pružao utehu do tog vremena, ali med više nije imao ukusa. Dok je neman smrti otvorenih čeljusti čekala da me proguta, gramzivi miševi u mom životu nastojali su da iščupaju granu koja me je držala. Video sam da ne mogu da izbegnem jedno, aždaju ili miševe, a s njih pogled nisam mogao da skrenem. Uostalom, to više nije bila bajka; to je bila sušta stvarnost. Istina koja nije mogla da bude drugačija i u koju se svako mogao uveriti.
Pitanje: «Zašto živim?»

Check Also

Isusovo poreklo

Bilo bi normalno očekivati da pisari jevanđelja, kad govore o biografiji Isusa, koga smatraju Bogom …

Komentariši